Једног прохладног јутра, слово В журило је на станицу. Имало је важан задатак – морало је да се укрца на воз који ће га одвести у реч „важност“. Без њега, та реч би била „ажност“, а то једноставно није имало смисла.
Док је трчало ка станици, В је носило свој мали ранац и шаптало себи: „Не смем да закасним, морам да стигнем пре поласка!“ Али, као што то обично бива, када највише журиш, све иде наопако.
На сваком кораку, нешто га је успоравало. Прво је налетело на слово П које је стајало испред продавнице патика и није могло да се одлучи које ципеле да купи. Питало је В за савет, али В само рече: „Извини, журим!“ и настави да трчи.
Нешто даље, слово С је пало и његова кривина се запетљала у ластиш који је скакало са словом М. „Помози ми, В!“ завикао је С. В се накратко зауставило, помогло му да се исправи, али је опет морало да настави трку ка станици.
Када је коначно стигло до перона, већ је могло да види како воз одлази. Машиновођа, слово Ш, весело је махало и звиждало, док су остала слова у возу насмејано гледала кроз прозоре.
„Чекајте!“ викало је В, али је било прекасно. Воз је кренуо без њега.
Збуњено и разочарано, В је село на клупу и почело да размишља: „Шта да радим сада? Без мене, реч ‘важност’ неће бити комплетна. Све ће изгубити смисао!“
У том тренутку, на станици се појавило слово Ј, са својим веселим осмехом. „Зашто си тако тужан, В?“ упитало је Ј.
„Закаснио сам на воз, а требало је да будем у речи ‘важност’! Сад ће реч бити непотпуна!“
Ј се насмеја: „Не брини, В! У Азбукији, увек постоји начин. Следећи воз стиже за само петнаест минута, и то је воз за реч ‘време’. Ако стигнеш у реч ‘време’, људи ће разумети колико је важно да га не губе!“
В се замислило, а затим се осмехнуло. „Хмм, добра идеја! Па добро, ако сам већ закаснио на један воз, барем могу да улетим у други и помогнем речи 'време'.“
И тако је В сачекало следећи воз и укрцало се на њега. Током путовања је схватило да није увек лоше када пропустиш једну прилику – понекад те чека нешто још важније на следећем перону.
Када је стигло на своје одредиште, реч „време“ је одједном заблистала у пуном сјају. Сви су почели да причају о томе како је време драгоцено и како га треба мудро користити, а В је поносно седело у срцу те речи, знајући да је урадио нешто веома важно.
И од тог дана, В више није бринуло ако би закаснило на воз – увек је знало да постоји нова авантура која га чека на следећој станици.
Нема коментара:
Постави коментар